ПРОЛОГ

позајмљено из ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
Владике Николаја Велимировића

13.ФЕБРУАР ( 26.ФЕБРУАР )

Преп. Симеон Мироточиви. - Стефан Немања, велики владалац Српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави тада по примеру свог сина Саве прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. год. и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иноченства у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви.

Ту су саградили 6 параклиса: Спаситељу, Безсребреницима, св. Георгију, св.Теодору, Претечи и св. Николају. Купе рушевине Хиландара, и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само 8 месеци па сконча. Кад је био на издисају Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: всјакоје дихание да хвалит господа!. И пресели се ка господу 13. фебруара 1200. год.

РАСУЂИВАЊЕ

Велики Стефан Немања, чију владрску реч свак је безусловно слушао, и од кога су стрепели народи и цареви поставши монахом служио је монасима светогорским узоритим примером кротости, смирености, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. пао је у постељу 7. фебруара. Он призива св. Саву, положи руке своје на њ и благовести га говорећи: "чедо моје возљубљено, светлости очију мојих, утехо ичувару светлости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости, чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо, где више нема растанка."12. фебруара св. Симеон нареди Сави, да га обуче у самртничку мантију, да му простре рогозу на земљу, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и са њима се опрости. На освитку 13. фебруара, када су монаси појали јутарње правило у цркви, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове, св. Симеону се још једном засветли лице, и он предаде душу своју Богу.