" Ми монаси сећамо се најпре Царства Небескога, наше праве отаџбине . Само њој стремимо , јер ће само на тај начин и ова природна отаџбина добити праву вредност. Тврдо верујући у вечни живот свега што је Бог створио, а што нам је  Васкрсењем Христовим и пројављено, бринућемо и за људе и за природу. Зато истинским опредељењем за Царсатво Божије утемељује се и царство на земљи. Но, то опредељење за нас хришћане значи подвиг да волимо другог човека , да се жртвујемо за њега. Ако допустимо да нас обузме свест о пролазности тада ће се свака вредност изгубити у нашим очима и ништа неће бити вредно наше жртве. Тада више неће бити ни жртве, али ни васкрсења "

(Патријарх Павле)

 

Идентитет манастира Св.Стефана у Липовцу обликује жива монашка заједница, која све што ради труди се да ради у славу Божију, а на спасење не само своје и већ и свих оних верујућих људи који се манастирској монашкој заједници, односно њеном духовнику обраћају за савете и молитвену помоћ.

Повлачењем из света, монаси се, што је могуће више, ослобађају земаљских брига, да би се усрдније предали молитви и слављењу Бога. Следујући речи Господњој, монаси ишту најпре Царство Божије и правду Његову, са пуном вером да ће им се све остало додати (упореди:Мт.6,33).
Као Богом благословен начин живота у Христу, монаштво је дубоко и дугорочно сагледавање смисла овоземаљског пролазног живота. Отуда је монаштво опредељење за Царство Небеско, овде и сада, свом снагом, свим умом и свим срцем. Оно што је карактеристично за монаштво јесте повлачење из света и вођење иног (другачијег) начина живота. Монаси су оставили кућу, браћу или сестре или родитеље или жену или децу или земљу, имена ради Божијега, што ће рећи оставили су све у свету и пуним срцем кренули за Христом, носећи крст свој (упореди: Мт.19,29 и Мт.16,24).
Пропадљивим, земаљским царством, монаси купују непропадљиво Царство Небеско. Монаси су они хришћани који су узели крст на раме и кренули за Христом, ушкопивши себе Царства ради Небескога (упореди: Мт. 19,12). Удаљавањем од светског метежа, монаси се што је могуђе више, ослобађају земаљских брига да би се могли предати молитви и слављењу Бога. По свом позиву монах је превасходно молитвеник. Сликовито речено, монаси стоје у првим редовима хришћана у Цркви и моле се за цео свет. Будући молитвеници за цео свет, монаси су на тај начин сједињени са светом. Те везе су нераскидивије него што се обично претпоставља. Сваки монах, монахиња се удаљава из света да би се молитвеније привезао за Бога. Благодарећи монаштву са земље не престају да се уздижу молитве. “Свет постоји и одржава се молитвом, а када ослаби молитва свет ће пропасти “ (Св.Силуан Атонски). Монаси одржавају свет када се држе Господа Сведржитеља, односно када се усрдно моле Богу. Молитвеном привезаношћу за Бога, монах повезује и свет са Богом. Та мисија монаштва је можда теже схватљива, али је на основу опитног искуства Светих Отаца спасоносна. Тек у оном свету биће откривено колико значи један молитвеник, као што је један монах, један литург, један човек који има благослов да служи Св.Литургију.
Свесни свеопште огреховљености која и њих не мимоилази, монаси се боре са страстима мучени својом савешћу. Мучени изобличавањем савести, који је глас Божији у људима, монаси прво очишћавају своја срца. Тај свој део творевине они приносе Богу као “чисту жртву”, а то је највеће што свако од нас може да допринесе за спасење света. Молитвеном сабраношћу монах у себи убија зло, искорењује грех, убија смрт, побеђује ђавола а тиме у ствари очишћује читаву твар. Када човек савлађује зло у себи, односнао када исправља себе (а не другог), он услед онтолошког јединства зла наноси јак ударац космичком злу, а последице тога имају благотворни утицај на судбину целога света. Тиме се започиње преображење твари кроз једног представника те твари, кроз једног монаха. Ово нам указује да су димензије монашког служења у Цркви велике и да имају спасоносне последице по читав свет.